Kada se govori o efikasnosti, različite vrste kontraceptivnih sredstava se ne mogu porediti što se tiče stepena efikasnosti. Na primer, lokalno kontraceptivno sredstvo u vidu pena, gelova itd., imaju veći stepen efikasnosti u odnosu na metodu kalendara, coitus interuptus itd. Ta lokalna kontraceptivna sredstva imaju manji stepen efikasnosti u odnosu na primenu oralnih kontraceptivna sredstva ili IUD.

U odnosu na broj neželjenih trudnoća, postoje kontraceptivna sredstva koja iskazuju veći ili manji stepen efikasnosti: oralna kontracepcija sa 1,3% neželjenih trudnoća

IUD od 1,8% - 4% neželjenih trudnoća

Ideja o intrauterinim ulošcima je stara koliko i civilizacijsko društvo. Još je Hipokrat u svojim zapisima govorio, da su goniči kamila u pustinjama stavljali kamilama u uterus oblutke kamena, da spreče njihovu bremenitost tokom dugih pustinjskih karavana i putovanja.U XI veku i Arabljani i Turci iznose podatak o prvim idejama aplikovanja intrauterinih i intracervikalnih supstanci koje bi sprečavale nastanak neželjene trudnoće. Lancet je 1868. godine je stavljao i upotrebljavao cervikalne i intrauterine pesare, ne kao kontraceptivno sredstvo, već u želji za korekciju položaja uterusa. U tom korigovanju položaja uterusa on je shvatio da tako aplikovan pesar pokazuje značajno kontraceptivno dejstvo. Rut je 1878. godine napravio vagino - materični uložak koji je aplikovao i konstatovao da apsolutni ima kontraceptivno dejstvo.Karl Holvejd je 1902. godine je napravio prvi intrauterini pesar. Rikar Rihter je 1909. inserirao u uterus neresorptivni svileni hirurški konac kao mogućnost za sprečavanje neželjene trudnoće.Dikinson 1916. prvi put u tom inseriranom hirurškom koncu savetuje da se jedan deo svilenog hirurškog konca ostavi kroz cervikalni kanal na spoljnu površinu cerviksa, radi kontrole položaja intrauterinog sredstva. Grafemberg 1928. taj svileni konac, koji je Rihter aplikovao, počinje da obmotava metalnom žicom promera 18 milimetara i aplikuje u uterus. Japanac Ota je 1932. godine modifikovao Grafenbergov prsten i izneo svoja prva, vrlo dobra i spektakularna iskustva i rezultate sa primenom ove vrste kontracepcije. Openhajmer iz Izraela i Išijama iz Japana su 1959. godine napravili prvi polietilenski uložak koji je inicirao Prvu Internacionalnu konferenciju o intrauterinoj kontracepciji 1962. godine u Njujroku. Pronalazak polietilena je stimulisao i čuvenog Marbulisa 1962. (Marbulisova spirala je isti intrauterini uložak koji pravi Galenika - Intragal), i sa njim počinje prva generacija polietilenskih intrauterinih uložaka. Lipes, te iste godine, pravi intrauterini uložak od polietilena u obliku dvostrukog slova S, koji se i do današnjih dana zadržao kao vrlo dobar i sa malim komplikacijama intrauterini uložak. Tek 1962. godine, Lipes je prvi stavljao svoj uložak aplikatorom. Zahvaljujući polietilenu i obliku Marbulisove i Lipesove intrauterine kontracepcije, mnogim istraživačima je sinula ideja, da bi zahvaljujući veličini IUD, kontraceptivni efekat mogao da bude veći. Tako nastaje druga generacija intrauterinih uložaka vrlo velikih dimenzija, koji obuhvataju celokupnu površinu endometrijuma, koji su veoma brzo napušteni, zato što su imali značajne štetne posledice zbog svoje veličine, u smislu bolova, produženih krvarenja, deformiteta oblika uterusa . Tek 1970. godine, polietilenski nosač dobija bakarni uložak u smislu povećanja kontraceptivnog efekta i u početku pronalazači, naročito Ziper, koji je dao svoj čuveni koper uložak, koji se danas koristi, su smatrali da će kontraceptivni efekat biti značajno povećan debljinom i dužinom bakarnog navoja. Svaki intrauterini medicirani uložak koji ima na svom nosaču bakar ili srebro, na kutiji ima broj koji označava debljinu bakarnog navoja. Debljina navoja, kasnije se pokazalo, nema nikakav povećani efekat na kontracepciju. Zbog sposobnosti fragmentacije bakra (smatra se da posle 3 godine od aplikacije, fragmentacija obavlja na negde oko 30% nosača, samim tim je oko 30% redukovan i kontraceptivni efekat), došlo se na ideju da se mesto bakra upotrebe neki drugi inertni metali, na primer, srebro, koji bi proces fragmentacije smanjio na manju meru.