Ordinacija
Home
Navigacija
E-mail
RANA DIJAGNOSTIKA - USPESNA TERAPIJA
KONTRACEPCIJA
POLNE BOLESTI 
LASERSKA HIRURGIJA U GINEKOLOGIJI
LABORATORIJSKE ANALIZE
ULTRAZVUK
SAVETI LEKARA
 

:: ETERNA ::   

Beograd, Bulevar Kralja Aleksandra 250/V/sprat II

 

Podaci dostupni na prezentaciji ne mogu, niti teže za tim da budu zamena za lekarski pregled.  Brigu za vlastito zdravlje uvek poverite vašem lekaru.Ova internet prezentacija ce pokusati da citaoce podseti o nekim zlatnim pravilima prevencije polnog zdravlja jer i dalje vazi osnovno pravilo da je bolje spreciti nego leciti.

Pretraga:

"E T E R N A " je pocela  sa radom 03.04.1995. godine. Od pocetka je stavljen akcenat na preventivu i rano otkrivanje oboljenja od posebnog medicinskog znacaja, kao sto su maligne i hronicne nezarazne bolesti


Ginekološka ordinacija: tel (+381 11)   2424461,    064/140 39 25
  


Anatomija genitalnog trakta žene:


 
opsti
 

Unutrašnje polne organe žene čine jajnici, jajovodi, materica i vagina. Na njih se nadovezuju spoljašnji polni organi: vulva sa velikim i malim usnama i klitoris). Klitoris napred prelazi u stidni brežuljak, pokriven dlakama, a vulva prema dole u međicu.


 
anamneza

Podela: 


vulva

vagina

grlić materice

materica

jajovodi

jajnici

Stidni – Venerin brežuljak (Mons pubis s. veneris) usled jako razvijenog masnog tkiva predstavlja trouglasto ispupčenje ispred i iza stidnih kostiju koje je, počev od puberteta, obraslo dlakama.


Vulva::


 

 

Baza ovog trouglastog ispupčenja nalazi se nekoliko santimetara iznad stidnih kostiju i simfize a njegov vrh se grana prema polnim usnama.


Vulva

Vulva (lat. vulva pudendum muliebre) sagradjena je iz dve velike polne usne koje predstavljaju 7 - 9 cm dugačke sagitalno postavljene kožne nabore koje ograničavaju sa strana polnu pukotinu (rima pudendi). One prelaze jedna na drugu na svojim krajevima i to gore kod simfize pomoću gornje spojnice (commisura labiorum majorum anterior) a dole pomoću donje spojnice (commisura labiorum majorum posterior) iza koje se nalazi čunasto udubljenje, jamica – fossa navicularis.


Male polne usne

Male polne usne (lat. labia minora) su deo ženskog polnog organa, nabori kože koji se nalaze ispod velikih polnih usana i dugačke su 3 – 4 cm i visoke 2 - 3 cm. Dopiru do klitorisa oko koga čine kožnu vrećicu (praeputium clitoridis) analognu prepucijumu kod muškarca, a donje rame malih polnih usana formira vezicu klitorisa (lat. frenulum clitoridis). Tu luče smegmu, koja pokriva klitoris, a delom i same male polne usne. Male polne usne  su bogate nervnim završecima, pa su kod žene značajna erogena zona.




Trem vagine

Kada se male polne usne rašire ukazuje se trem vagine (lat.vestibulum vaginae). On je gore ograničen klitorisom, sa strane malim i velikim polnim usnama, a dole poprečnom spojnicom (frenulum labiorum). Trem usmina ograničen je pozadi himenom. U tremu polnih usana u medijalnoj liniji oko 8 cm ispod frenulum clitoridisa nalazi se spoljašnji otvor uretre (orificium externum uretrae) koji je normalno širok 3 – 4 mm. 




Velike tremne žlezde 

Razlikuju se dve velike i više malih tremnih žlezda (lat. glandulae vestibulares) od kojih su najznačajnije Skeneove žlezde čiji se izvodni kanali otvaraju sa obe strane mokraćne cevi. Vaskularizuju ih ogranci unutrašnjih pudendalnih arterija i venaVelike tremne žlezde  (lat. glandulae bartholini) su parne žlezde i smeštene su na donjoj strani urogenitalne dijafragme u donjoj trećini velikih polnih usana. Izvodni kanali ovih žlezda otvaraju se u tremu vagine, u žlebu izmedju himena i malih polnih usana i to na spoju njihove donje i srednje trećine. One luče sekret koji vlaži trem i ulaz u vaginu.


Velike polne usne

Velike polne usne (lat. labia maiora) su kožni nabori koji pokrivaju ulaz u vaginu i ostale delove ženskog polnog organa. Oni gore i spreda prelaze u Venerin brežuljak, a dole i pozadi prelaze u međicu. Sadrže potkožno masno tkivo i glatku muskulaturu. Po histološkoj građi velike usmine odgovaraju muškim testisima. To je u stvari isti organ koji se kod žene drugačije razvio nego kod muškarca. Pokrivene su dlakama, obiluju žlezdama, lojnicama i znojnicama.



Devičnjak
 

Devičnjak, himen (grč. hymen – kožica) je stidna opna, devičanska opna, tanki nabor, odnosno podvostručenje sluznice koje čini pregradu između predvorja vagine i same vagine. Devičnjak ima najčešće prstenast ili polumesečast oblik. On zatvara ulaz u vaginu u njegovim perifernim delovima ili s donje strane. Srednji, odnosno gornji deo ulaza ostavlja slobodnim. Ali, devičnjak može imati i drugačije oblike. Može imati nekoliko otvora, ponekad izgleda poput sita ili je pak resičastog oblika. Kod nekih devojaka devičnjak potpuno zatvara ulaz u vaginu.




Dražica 

Dražica (klitoris) je erektilan organ, građen je gotovo isto kao i penis. Sastoji se od dva duguljasta kaverozna tela koja leže ispod stidne kosti na kojima razlikujemo krakove, tela i glavić. Ona se spreda spajaju i tek neznatno izviruju ispod te kosti. Klitoris se opaža na ženskom polnom organu kao sitna kvržica koju zovemo glans klitorisa. Nalazi se neposredno ispod gornjeg ruba polnog organa, a iznad ušća mokraćne cevi. Pokriven je naborom kože koji čine male polne usne.




Vagina:

Vagina je deo ženskih unutrašnjih genitalnih organa. Dugačka je u proseku 7 - 12 cm, a široka 3-4 cm. To je sluzokožna, kopulaciona, mišićna, spljoštena cev koja spaja cerviks sa vulvom. Ima prednji, zadnji zid i bočne zidove, a položena je od spreda-dole prema nazad-gore. Ispred vagine je mokraćna bešika i mokraćna cev (uretra), a iza vagine je završno debelo crevo - rektum. Stranice su joj tanke, a sastoje se od elastičnog i mišićnog tkiva. Zidovi vagine, odnosno njena sluzokoža je naborana u vidu poprečnih bora (lat. columnae rugarum anterior et posterior). Prednja poprečna bora (lat. columna rugarum anterior) koja se nalazi ispod ušća uretre (orificium externum uretrae) jako je debela tako da je otvor uretre skoro pokriva. Rastegljivost vagine potrebna je i za vreme porođaja, da bi plod lakše prošao kroz porođajni kanal.

Sluznica vagine koja iznutra pokriva njenu šupljinu pravi nabore. Deo vagine koji leži izvan mišićnog dna trbušne šupljine čini predvorje vagine.Ušće ili ulazni deo vagine (lat. ostium vaginae) otvara se u tremu vagine i pre prvog polnog kontakta delimično je zatvoren himenom. Sluznica vagine sama nema žlezda, ali je neprestano navlažuje cervikalna sluz. Ona stvara u vagini alkalnu sredinu koja pogoduje životu i kretanju spermatozoida. Zato se oni nakon snošaja mogu neko vreme zadržati u vagini i odatle nastavljaju put u matericu. Svojim gornjim proširenim krajem (fornix, fundus vaginae), vagina se spaja sa grlićem materice. U svom početnom delu vagina je osetljiva na dodirne nadražaje, pa učestvuje u procesu polnog uzbuđenja kao erogena zona. Ali, u dubljim delovima vagine sluznica je gotovo sasvim neosetljiva  zato što u njoj ima vrlo malo nervnih završetaka. Biološki gledano funkcija vagine je  da omogući isticanje sadržaja materice za vreme menstruacije, da omogući polni odnos i ulazak spermatozoida. Zadnji zid vagine sa gornje strane je pokriven trbušnom maramicom koja čini dno Douglasovog prostora (lat. cavum Douglasi). Od srednje trećine vagina je od rektuma odvojena tankim slojem vezivnog tkiva, a u donjoj trećini prema anusu, rektum se udaljava od vagine i od nje je odvojen međicom (perineum).

U normalnoj vaginalnoj flori predominira produkcija H2O2 i laktobacili su u koncentraciji oko 107 na mililitar vaginalnog sekreta i balansirana je koncentracija fakultativnih i anaerobnih mikroorganizama. Lactobacillus, je odgovoran za produkciju H2O2, čime štiti vaginu od infekcije i umnožavanja patogenih mikroorganizama. U vagini se može naći veliki broj saprofitnih i uslovno patogenih mikroorganizama, a u slučaju infekcije i patogenih. Na primer, Gardnerella vaginalis može se izolovati kod 5% - 60% zdravih žena, Mycoplasma hominis je prisutna kod 15% - 30% zdravih, seksualno aktivnih žena.
Normalna vaginalna sekrecija 
bez mirisa 
bela ili prozirna 
viskozna je, pod spekulumom ne ističe
homogena, retko flokularna 
pH je manja od 4,5 
nema neutrofila (PMN). 


Vrat materice (lat. cervix uteri)


Vrat materice je donji, valjkasti deo materice, čija dužina odgovara polovini ukupne dužine materice kod nulipare, a njenoj donjoj trećini kod multipare. Kod novorođenčeta, cerviks je duži od tela materice. Pripojem gornjeg kraja vagine oko njegove spoljne površine, vrat materice podeljen je na dva dela: donji, zvani grlić (portio vaginalis) koji se nalazi u vagini i gornji, slobodni deo (portio supravaginalis) koji leži iznad vagine. Na grliću materice razlikuju se dve usne: prednja kraća i zadnja duža, između kojih se nalazi spoljnje materično ušće (officium externum uteri) okruglasto kod nulipare, a oblika horizontalne pukotine, duge 10-15 mm kod multipare.Kanal materičnog vrata (canalis cervicis) dug oko 2,5 cm i vretenastog oblika, svojim gornjim krajem je u vezi sa kanalom isthmii, a njegov donji otvor odgovara spoljnjem materičnom ušću.




Grlić materice

Grlić materice vaskularizovan je od strane ramusa cervikovaginalisa materične arterije (lat. arteria uterinae). Njegovu vaskularizaciju čini subepitelijalna kapilarna mreža koja dopire do bazalnog sloja ćelija. Odvodni sistem čine sudovi koji se ulivaju u plexus utero-vaginalis. Limfni kapilari nalaze se ispod bazalnog sloja ćelija vaginalne porcije i njihova drenaža vrši se pomoću sudova koji su upućeni u tri pravca:lateralni u parametrijum, u spoljašnje ilijačne žlezde, posterolateralno u ilijačne unutrašnje limfne žlezde i zadnje sakralne limfne žlezde.Inervacija grlića materice dolazi od X, XI, i XII dorzalnog, I lumbalnog i III i IV sakralnog segmenta. Nervna vlakna svojim terminalnim čvorićima dopiru do intermedijalnog sloja ćelija, pa zbog toga površinski senzibilitet i ne postoji, već samo duboki. Cervikalna sluz se menja tokom ciklusa, uoči i za vreme ovulacije je vrlo obilna, rastegljiva, omogućuje prihvatanje i prolaz spermatozoida, koji za vreme snošaja budu izbačeni u svod vagine. Nakon ovulacije, u drugoj fazi ciklusa, sluz postaje oskudnija i gusta, nije više prikladna za transport spermatozoida.

Histološka struktura grlića materice A – Pločasto-slojevit epitel grlića materice

Kao i zid vagine i vaginalni deo grlića materice je prekriven pločasto-slojevitim epitelom koji se sastoji iz 15-20 redova ćelija u generativnom periodu, a u trudnoći i do 30 redova. Ovaj epitel sastoji se osim toga iz više slojeva, čiji broj varira po raznim autorima. Ipak, najprihvatljivija je podela na pet vrsta slojeva, a to su idući ka površini:

 
1. stratum cylindricum
2. stratum spinosum profundum
3. stratum spinosum superficiale
4. stratum granulozum
5. stratum corneum

Citološki, pločasto-slojevit epitel delimo na tri sloja sa ukupno pet ćelijskih zona (Papanicolaou). Pločasto-slojevit epitel vaginalnog dela vrata materice odvojen je od strome retikulinskim vlaknima i tu zonu ne možemo u klasičnom smislu nazvati bazalnom membranom. Mi je nazivamo »zona limitans« (Fasske). Skvamozni epitel odvojen je od strome ovim retikulinskim vlaknima i izdeljen je stromalnim papilama sastavljenim od vezivnog tkiva. Prema nekim shvatanjima (Runge), zona limitans ima odbrambenu ulogu. Skvamozni epitel porcije ne poseduje ni vezivna vlakna ni krvne kapilare. Ishrana ovog epitela vrši se difuzijom pomoću kapilara koji pripadaju subepitelijalnoj krvnoj mreži koja potiče od ramusa cervikovaginalisa uterine arterije, a odvodni sudovi pripadaju sistemu plexusa uterovaginalisa. Ovi kapilari koji ishranjuju epitel porcije savijaju se zajedno sa papilama strome, stvarajući kapilarne anze. Mnoge promene mogu se posmatrati preko ove kapilarne mreže (progresivna atrofija, arterioskleroza itd). Mrežast raspored ovih kapilara ukazuje nam na neke nenormalne, pa čak i maligne procese na grliću materice.

B – Kolumnarni - cilindričan epitel grlića materice. Endocervikalni kanal pokriven je jednorednim cilindričnim epitelom koji oblaže površinu i glandularne struktre. Ove endocervikalne ćelije izlučuju mucin, dugačke su 20-35 m, a široke 5-9 m. Proksimalni deo pokriven je cilijama, dok su jedra ekscentrično postavljena. Ove ćelije su sitne, vakuolizovane protoplazme u kojoj se uglavnom nalazi sluz. Deskvamiraju i dosta su neotporne, tako da se brzo degenerišu, pa u razmazu uglavnom viđamo samo jedro.Ove ćelije uglavnom deskvamiraju u grupama i imaju izgled pčelinjeg saća. Njihova pojava u vaginalnom brisu ukazuje nam da se radi o nekom patološkom procesu. Endocervikalni epitel podleže transformaciji slično vaginalnom epitelu i najveća proliferacija i sekrecija nastupa u periodu ovulacije. Zatim dolazi do opadanja aktivnosti bez gubljenja tkiva, sve do kraja ciklusa.

Spoj pločasto-slojevitog i cilindričnog epitela grlića materice nazivamo skvamocilindrična prelazna zona ili skvamocilindrični spoj. U velikom broju publikacija, skvamocilindrični prelaz opisuje se kao precizna linija cirkumferentnog spoja ova dva tipa epitela, smeštena na spoljnjem materičnom ušću. Novija iskustva sa cervikalnom kolposkopijom, međutim, ukazuju da je to retko mesto prelaza i nalazi se samo u oko 10% ispitivanih žena. Ovo se uglavnom viđa kod mlađih žena i devojaka. Takvu lokalizaciju skvamocilindričnog prelaza, na samom spoljnjem materičnom ušću, Hinselman naziva»primarna izvorna cirkularna sluzokoža PVU«. U većini slučajeva, skvamocilindrični prelaz je ili na spoljnjem delu PVU – ektocerivksu (kod polno zrelih žena) ili u cervikalnom kanalu – endocerivksu i ta lokalizacija viđa se u detinjstvu i klimakterijumu. Posebno duboko smešten može se naći u senijumu. Prelaz se obično sastoji od manje ili više široke trake ektopičnog cilindričnog epitela, koji je prekriven pločastim epitelom i to se u kolposkopiji naziva zona transformacije.



Materica

Materica (lat. uterus) se nalazi u sredini male karlice, ispred nje je mokraćna bešika, a iza rektum. Materica ima oblik i veličinu naopako okrenute kruške, sa najvećim delom (koji se naziva korpus ili telo materice) smeštenim prema gore, a najužim delom (nazvanim cerviks ili vrat materice) smeštenim naniže. Tokom trudnoće se, međutim, njena veličina izrazito povećava te zauzima čitavu trbušnu šupljinu, sve do donjih rebara, da bi se nakon porođaja ponovo vratila na svoje mesto, između mokraćne bešike i završnog debelog creva (rektuma).Težina materice iznosi 50-60 g, telo materice je dužine oko 4,5 cm, a vrat materice 3,5 cm. 




Materica

Ono se sastoji od tri različita sloja: spoljašnjeg glatkog sloja (perimetrijuma), debelog srednjeg mišićnog sloja građenog od brojnih mišićnih vlakana (miometrijuma) i unutrašnjeg sloja sluznice (endometrijuma). Debljina strana tela materice je oko 1,5 cm, pokrivena je perimetrijumom, najveći deo čini mišićno tkivo (miometrijum), a prema unutra je sluzokoža (endometrijum), debljine 2-6 mm, zavisno od faze ciklusa. Sluzokoža oblaže šupljinu tela materice, koja se naziva cavum uteri.Telo materice čini oko dve trećine gornjeg dela materice, a njegov zadatak je  prihvatanje i održavanje razvoja fetusa. Telo materice je trouglastog oblika, na dnu ima otvore za jajovode, a prema dole se završava suženim delom, tzv. istmusom dužine oko 0,5 cm. Biološki zadatak  tela materice je  da prihvati oplođenu jajnu ćeliju, jajašce, da omogući razvoj embriona, fetusa i da ga u porođaju istisne u spoljasnji svet.

Ta je funkcija omogućena povećanjem broja i veličine (dužine) glatkih mišićnih vlakana, tako da se težina materice  trudnoćom poveća od oko 50 gr na jedan kilogram. Materica je pokretni organ, koji se pomera i nekoliko puta tokom dana za po nekoliko centimetara (kada su mokraćna bešika i rektum puni). Pokreti materice su spontani, ritmični i zavisni od seksualnog ciklusa, a izazivaju ih nervi koji se nalaze u zidu materice i inervisani su isključivo od vegetativnog nervnog sistema. Pokretno je samo telo materice, jer vrat, zbog svog smeštaja i povezanosti sa mokraćnom bešikom i rektumom, ostaje nepokretan.Matericu na mestu drže tri sastava veza: okrugle (ligamenta uteri seu ligamenta rotunda), široke veze materice (ligamenta lata) i zadnje ili krsnomaterične veze (ligamenta sacrouterina). Vrat materice se nalazi poduprt mišićnim ovojem oblika ležaljke, nazvanim karličnim dnom, koje zatvara najniži deo karlice i podupire unutrašnje organe, pogotovo matericu, creva i vaginu.
Materica je okružena vezama (ligamentima) koje joj, poput meke rastegljive užadi omogućuje blago pomeranje i stabilnost. Posebno su važne sakrouterine veze koje usidruju matericu sa zadnje strane (polaze sa vrata materice, okružuju rektum i pripajaju se na sakrum (najdonji deo karlice); kardinalne ili Mackenrodtove veze koje pridržavaju matericu sa strana (protežu se izmedu bočnih delova vrata materice i stranica karlice)i pubo-vezikalne veze koje fiksiraju matericu spreda prema mokraćnoj bešici i stidnoj kosti (delu male karlice koji se nalazi spreda). Usmerenost tela materice osigurana je posebno rastegljivim vezama koje se mogu prilično izdužiti. Radi se o dve okrugle veze (ligamenta rotunda), koje polaze jedna sa desne strane, a druga sa leve strane materice i drže gornji deo usmeren prema stidnoj kosti i mokraćnoj bešici i širokim vezama, desnoj i levoj (ligamenta lata) koje prekrivaju prednju i zadnju stranu materice i protežu se sve do zida karlice. Materica je normalno presavijena na način da čini dva nagiba: "fleksija" je nagib koji postoji izmedu tela materice i vrata, to je ugao od oko 120 stepeni, otvoren prema napred; "verzija" označava nagib izmedu smera materice u celosti i vagine, normalno on iznosi oko 90 stepeni, kada je žena u stojećem stavu. Funkcija vrata materice je obrnuta od funkcije tela materice. Biološki gledano, pre trudnoće sprečava ulazak u šupljinu materice bakterijama, u vreme ovulacije omogućuje transport sperme, a tokom trudnoće čini zatvarački mehanizam, koji sprečava ispadanje zametka i ploda u razvoju.
 



Jajovodi 

Jajovod (lat. tuba uterina) je parni mišićno-sluzokožni organ cevastog oblika dužine 8 – 14 cm koji sa obe strane od materice vodi do jajnika. Zid jajovoda ima prosečnu debljinu 2 – 3 mm i sastavljen je od seroznog omotača (tunica serosa), mišićnog sloja (tunica muscularis) i sluzokože (tunica mucosa). Jajovod ima izgled lovačkog roga sa uzanim krajem usadjenim u odgovarajući rog materice dok je prošireni kraj slobodan u maloj karlici. Preko šupljine jajovoda spoljašnja sredina komunicira sa trbušnom šupljinom žene. Od abdominalnog kraja prema materici na jajovodu razlikujemo levkasti deo (infundibulum tubae uterinae), dug oko 2 cm. Ovaj deo jajovoda završava se u slobodnoj trbušnoj duplji sa 10 – 15 prstastih nastavaka – fimbrija od kojih je najduža fimbrija ovarica. 




Jajovodi 

Fimbrije nisu pokrivene trbušnom maramicom. Odmah do levkastog dela je prošireni deo jajovoda (ampulla tubae uterinae) dug 6 – 8 mm a na njega se nadovezuje suženi deo jajovoda (isthmus tubae uterinae) dug 3 – 4 cm koji dopire do odgovarajućeg roga materice i završava se materičnim delom jajovoda (lat.pars interstitialis s. pars uterina). Unutrašnjost jajovoda je obložena sluzokožom čiji je epitel  cilindričan i snabdeven trepljama. Izmedju peritonealnog omotača i sluzokože nalazi se mišićni deo jajovoda sastavljen od spoljnog uzdužnog i unutrašnjeg kružnog sloja glatkih mišića koji obezbedjuju tonus i peristaltiku jajovoda. Posle ovulacije, jaje (ovum) prelazi iz jajnika u matericu. Prstoliko tkivo uz jajnik na kraju jajovoda pomaže da se jaje usmeri, a trepljaste ćelije unutar jajovoda pomeraju jaje kroz njega. Sperma prodire u jajovod iz materice i susreće se s jajetom. Tako do oplođenja, ako usledi, obično dolazi u jajovodu. Ako ma iz kojeg razloga presporo nastavi svoj put kroz jajovod, oplođeno jaje se može usaditi u njega, umesto u matericu, dovodeći tako do vanmaterične trudnoće.




Jajnici

Jajnik (lat. ovarium) je parni ženski unutrašnji genitalni organ, ženska polna žlezda. Jajnici imaju jajolik oblik, veličine badema, dugi su 3 - 5 i široki 1,5 - 3 cm. Smešteni su na bočnim stranama gornjeg dela male karlice u plitkim jamicama (fossa ovarica) na dnu trbušne duplje, s obe strane materice i neposredno uz otvor jajovoda. Nisu pokriveni trbušnom maramicom. Gornji pol jajnika okrenut je prema materici sa kojom ga spaja jajnička veza (lat.ligamentum ovarii proprium). Ova veza duga 2 cm pruža se kroz ligamentum latum ispod unutrašnjeg dela jajovoda. Na poprečnom preseku jajnika razlikujemo spoljni,




Jajnici

germinativni epitel sastavljen iz jednog reda kockastih ćelija. Ispod njega se vidi tanak sloj vezivnog tkiva (lat.tunica albuginea). U vezivnom tkivu, stromi jajnika nalaze se mnogobrojne jajne ćelije okružene jednim slojem zrnastih ćelija sa kojima čine formaciju zvanu primordijalni folikul. Srednji deo jajnika (medula) je deo u koji ulaze krvni i limfni sudovi i nervi, i naziva se hilus. Analogno testisu i jajnik ima dvostruku ulogu. Kao žlezda sa spoljašnjim lučenjem jajnici stvaraju ženske polne ćelije - jajašca, dok kao žlezda sa unutrašnjim lučenjem stvaraju ženske polne hormone.Ta dva hormona koja izlučuju jajnici omogućuju rast, razvoj i funkciju ženskih polnih organa i mlečnih žlezda, utiču na niz telesnih karakteristika žene: razvoj kostura, mišića, raspored masti i dr. tj, na razvoj njenih sekundarnih polnih osobina u toku puberteta i izazivaju erotizaciju ženskog nervnog sistema.

Jajnici ujedno održavaju ženinu polnost i njene seksualne potrebe. Jajne ćelije u jajniku miruju do pojave puberteta. Tek tokom seksualnog sazrevanja, najčešće između 10. i 17. godine (što zavisi od porodičnih, individualnih, rasnih, klimatskih i mnogih drugih činilaca) jajašca počinju da sazrevaju pod uticajem hormona hipofize. Tada je ono okruženo vencem posebnih ćelija koje ga brane i zaštićuju. Oko njih se stvara mehurić koji je ispunjen tečnošću. To je tzv. Graafov folikul. Za vreme procesa sazrevanja čitava ta formacija prelazi na površinu jajnika, usled čega se ova izdiže, istovremeno stvarajući nabor na tom mestu. Najzad, otprilike svake četvrte nedelje, prska folikul, obično naizmenično sa površine jednog pa drugog jajnika. Pri tome ovo prskanje istiska zrelu jajnu ćeliju iz folikula, tako da ona zajedno sa izlivenom tečnošću prelazi u jajovod.Treplje na kraju jajovoda obično dočekaju jajašce na tom putu i poteraju ga u šupljinu jajovoda. Odatle ono u toku nekoliko dana putuje do materice. Izlaženje jajašca iz jajnika naziva se ovulacija. Pojedine žene osete je u obliku lakšeg i kratkotrajnog bola u trbušnoj duplji. Na mestu gde je folikul prsnuo stvara se u jajniku tzv. žuto telo (lat. corpus luteum). Ako dođe do oplođenja, žuto telo se održava do kraja trudnoće i sprečava sazrevanje novog jajašca. Međutim, ako jajna ćelija nije oplođena, posle 12 dana nastupa degeneracija žutog tela. Na kraju, iza svega ostaje mali ožiljak, koji se gubi u površini jajnika. Ponekad se događa da jajašce po prskanju folikula ne nastavi put u jajovod i matericu, nego ostane u slobodnoj trbušnoj duplji. Tamo do njega mogu dopreti spermatozoidi i oploditi ga, pa nastupa vanmaterična trudnoća. U godinama klimakterijuma jajnik obustavlja svoju funkciju proizvođača semenih ćelija. Tada više ne dozrevaju nova jajašca, pa žena ne može ni zatrudneti. Jajnici u kasnijim godinama postepeno zakržljaju, smanjivši se do veličine koštica šljive. Uporedo s time smanjuje se i lučenje polnih hormona u njima.
© Ginekoloska ordinacija Eterna, 2000-2012. All rights reserved.